ВРАТА БАЛКАНА, КАПИЈА ЕВРОПЕ, ШНИР У ЦИПЕЛИ СРБИЈЕ Улица кнеза Милоша Дугачка је нешто више од километар и по, од Мостара до Скупштине, а пролази кроз три општине. У њој је много српских министарстава, па и сама Влада, стране амбасаде, важне компаније, знаменита здања. Ту је био први београдски корзо, једна од првих трамвајских линија, ту су становали чика-Јова Змај и Исидора Секулић, ту је свој први прави двор саградио Милош Велики, али се никада у њега није уселио. На ову дугу повесницу управо нас подсећа изложба „Споменичко наслеђе Улице кнеза Милоша” у Заводу за заштиту споменика културе Београда, на Тврђави
Пише: Милош Лазић
Фото: Архива Завода за заштиту споменика културе Београда, Архива НР
Иако многи верују да је повест Београда одавно ишчитана књига, недавно приређена изложба Споменичко наслеђе Улице кнеза Милоша, коју је осмислила Ксенија Ћирић, историчарка уметности и виши конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе града, упућује да није баш тако.
Магличасту идеју да је престоница Србије закорачила ка Европи тек у другој половини XIX века, тачније 1867. године, када је Емилијан Јосимовић израдио први урбанистички план града, када је пуштен у рад први модеран водовод или уведена јавна расвета као почетак електрификације, одменило је откриће да је то почело раније, за време прве владавине Милоша Обреновића, по коме је и названа улица представљена реченом изложбом (у оквиру манифестације Дани европске баштине).
– Можда је заиста био неписмен, али је свакако био далековид – свела је Ксенија Ћирић причу о књажевом доприносу европеизацији Београда на једну реченицу, подсећајући изокола да се мудрост понекад огледа и у томе да кад се нешто не зна, одговор затражи од оног ко зна!
ПАТИНА ЗА СВА ВРЕМЕНА
Потрага за старим здањима и завиривање у њихове фасаде својствено је старијима јер им је то сентиментално путовање у свет успомена, разговор са немим сведоцима њиховог времена. И млађима је радозналост у крви, што не мора значити да прелазе зенит и залазе међу „трећепозивце”. Отуда и толико занимање за старе а сачуване зграде и улице, и брига за њихово очување, не само у Београду.
Житељи престонице Србије помишљају да је тај „музеј под отвореним небом” – осим на Београдској тврђави – смештен у Кнез-Михаиловој улици, једној од најстаријих у Београду, која је зато под будним надзором Завода за заштиту културноисторијских и осталих споменика, а да има нешто сличних артефаката и на Зереку и Варош капији. Међутим, заштита тих објеката се по правилу односи на форму, на естетику, док су садржај и негдашња намена у другом плану. Упечатљив пример је злехуда судбина здања „Грчке краљице”, негдашњег „Деспотовог хана”, које већ деценијама зврји празно и запуштено на најпрометнијем месту најомиљенијег градског шеталишта. Зато је чак и „фотографска прича” о Улици кнеза Милоша занимљива, јер у већини њених здања још столују исте или сличне установе, а у онижим породичним вилама најчешће живе потомци оних који су их и подизали баш ту, дуж Топчидерског друма и у комшилуку двора књаза Милоша (од којег су сачувани једино амам наспрам Вазнесенске цркве, и неколико објеката које је још ономад „окупирала” војска). Иза те улице је повест дуга готово два века, колико и постоји у градском земљопису.
Изложба је, иначе, приређена у здању Завода што самује надомак „Победника” које је припадале некадашњем Генералштабу зато што је у ту било историјско одељење, док сама зграда врховне команде данас не постоји. Тешко је поверовати да је то здање млађе од неких палата и породичних кућа дуж Улице кнеза Милоша, што се може открити и на „топографској скици” те и данас важне саобраћајнице, на којој су бојама означени објекти под разним нивоима заштите, а црвени се као да је Велики кањон Колорада (црвена боја опомиње на велики културно-историјски значај здања и висок степен њихове заштите)!
И одмах се наметне питање откуд двор ту, „Богу иза леђа” за доба кад је саграђен?
ОД ДВОРСКОГ ДО ПРИНЦИПОВОГ ПАРКА
Оба хатишерифа, из 1830. и 1833. године, којима је Србији призната делимична самосталност а Милошу Обреновићу кнежевско достојанство, обележила су два сачувана здања: Конак кнегиње Љубице на Варош-капији, надомак тврђаве, и Милошев конак што самује у Топчидеру. Првим конаком је „неписмени књаз” паши одаслао поруку да ће Срби бити лојални, а другим му припретио да би се, у случају да изневери, преко ноћи могли преметнути у љуте непријатеље. Нешто касније је с истим циљем двадесетак породица из Савамале населио подаље, тако рећи ван домашаја турске артиљерије, чак на обале Славујевог потока, па су тако први Палилулци заправо „колонисти” из Савске махале. Због планираног ширења српског дела вароши, књаз је из Беча позвао Словака Франца Јанкеа, грађевинског инжењера, да уобличи тада ненасељен и доста удаљен простор према Врачару. Управо његовим планом први пут су успостављени европски принципи не само у урбанизму, већ и у архитектури. Јер, непроходни лавиринт сокака старе касабе одмениле су улице које су се укрштале под правим углом, а предвиђено је и да се сва здања у њима, чему год да су намењена, граде тако рећи „у строју”, дуж већ зацртаних линија... што је у први мах било лако изводљиво јер је Милош одлучио да ту осване државни административно-управни и војни центар престонице, па и васцеле Србије. Прва зграда, дакле Милошев двор, требало је да буде еталон, пример другима. Подигнута је 1836. године у европском (бечком) маниру, чак и с до тада невиђеним балконом, али се стицајем политичких околности књаз, коме је то здање било намењено, никад у њега није уселио. Наиме, под притиском уставобранитеља је 1839. напустио Србију, да наредних деветнаест година проведе у бечком егзилу.
Крај двора је уређена пространа башта која и данас краси тај део града. У оно време, дворски парк је био затворен за варошки „башибозлук”, али су приступ имали министри и државни саветници па је зато назван – Советски. С одласком Милоша, а затим и његовог сина Михаила у изгнанство, цео тај комплекс је предат држави, а двор препуштен на коришћење Министарству финансија Књажевине Србије. Зато је несуђени дворски парк до 2017. године, до постављања стојеће бронзане фигуре Гаврила Принципа и преименовања по најмлађем младобосанском револуционару, носио назив – Финансијски парк.
ВЕЛИКА СЕОБА ДРЖАВЕ
Мало затим, преко пута је изграђена Велика касарна, која с измењеним изгледом постоји и данас уз зграду Генералштаба. До краја деветнаестог века, у са већ започетим, изграђена је и Војна академија, па за њом Вазнесењска црква (1863), старо здање Народне скупштине, зграда Министарског савета, затим и Министарство војно на углу Немањине и Улице кнеза Милоша (а порушено бомбама у последњем светском рату, када и двор), да би шездесетих година двадесетог века на истом месту никле Добровићеве зграде Генералштаба – али и оне су страдале у два налета авиона Североатлантског пакта и прецизно навођених пројектила, 29. априла 1999. године, током „милосрдне мисије” некадашњих савезника. Због честих а изнуђених измена дуж улице су ницала и нова здања, али увек уз поштовање њене целине, или доминантног архитектонског стила. То се најлакше да уочити пуком шетњом Улицом кнеза Милоша, или листањем каталога изложбе у којем свака фотографија говори хиљаду речи.
О значају улице можда најбоље сведочи то што ју је неко ономад назвао „улицом амбасада”. Заиста, у њој су дипломатска представништва десетак и више држава, што се уочава по шареним барјацима који сваког јутра освићу на њима.
Али, много су занимљивији „обични” житељи који су себи наменили да остатак живота проведу управо ту. Међу њима су многи познати политичари, привредници, војсковође, добротвори и, наравно, уметници, а најпознатија је свакако Исидора Секулић... Архитекте или грађевинци одувек су знали значај ове улице и препознавали њену лепоту, па је Удружење југословенских инжењера и архитеката своје здање изградило управо на углу Лазаревићевог пролаза. Проценивши да интересовање за улицу расте, „Врачарска штедионица” је својој централи наменила раскошну палату на раскрсници Крагујевачког и Топчидерског друма (Улице краља Милана и ове посвећене родоначелнику династије).
Ни држава није седела скрштених руку, па је на углу Немањине никло ново здање Министарства финансија (данас зграда Владе), а наспрам њега и Министарства шума, руда, пољопривреде и вода (данас иностраних послова), па редом... све до зграде Савезне полиције, последње у низу према Мостару здесна. Наспрам ње и подигнута је модерна „посестрима” републичке милиције, здање које и данас постоји у Кнеза Милоша 101, као споменик културе Београда и васцеле Србије. И свака од палата носила је, као потпис архитекте, обележја времена у којем је пројектована и саграђена. Иначе, најистакнутија здања била су дела чувених руских аутора који су избегли овамо пред црвеном бољшевичком револуцијом, а Србија их дочекала као најрођеније (славни руски генерал Петар Врангел, који се 1928. упокојио у Бриселу, за живота је опоручио жељу да његово тело почива у Београду, у Руској цркви на Ташмајдану).
СВОЈСТВА ГРАДСКЕ ПРОМЕНАДЕ
Дворски, односно Финансијски парк, упарађени млади кадети, Велика пивара, важне државне установе, а доцније и куће виђенијих суграђана, били су разлог да Топчидерски друм и тај део града постану омиљено шеталиште, тако рећи први српски корзо, упркос томе што улица није била поплочана па је лети била прашњава џада а сјесени и у зиму налик каљавом или смрзнутом потоку. Карактер променаде тај део града је очувао чак и кад је улицом почео да језди електрични трамвај – прво до Мостара, а доцније и до Чукарице.
Из градске управе обећавају да ће се улици вратити стари сјај и значај, па ће можда поново постати драго шеталиште Београђана и њихових гостију, јер би то било равно листању уџбеника историје престонице у последња два века. До тада, ваља размислити о томе да се ова изложба (која ће трајати до краја године) преиначи у трајну поставку негде у центру Београда.
***
Једна улица у три општине
Улица кнеза Милоша, једна од централних у српској престоници, пружа се од Мостарске петље до Дома Народне скупштине. Дугачка је 1.600 метара и пролази кроз три општине: Савски венац, Врачар и Стари град. У њој су бројна српска министарства, међународна представништва, амбасаде, као и седиште Градске општине Савски венац.
***
Топчидерски друм
Некада је то био главни пут од вароши до Топчидера, где је био конак кнеза Милоша, па је и називан Топчидерски друм. Улица је и обликована у време овог кнеза, па је касније и понела његово име (носи га до данас). У Улици кнеза Милоша било је прво београдско шеталиште (корзо), туда је пролазила једна од првих трамвајских линија. На углу са Улицом краљице Наталије била је зграда Скупштине Краљевине Србије, касније је ту био биоскоп „Одеон”, али је 1940. срушена, да би се озидало здање Пензионог завода...
Иако многи верују да је повест Београда одавно ишчитана књига, недавно приређена изложба Споменичко наслеђе Улице кнеза Милоша, коју је осмислила Ксенија Ћирић, историчарка уметности и виши конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе града, упућује да није баш тако. 
Јосимовић израдио први урбанистички план града, када је пуштен у рад први модеран водовод или уведена јавна расвета као почетак електрификације, одменило је откриће да је то почело раније, за време прве владавине Милоша Обреновића, по коме је и названа улица представљена реченом изложбом (у оквиру манифестације Дани европске баштине). 
Потрага за старим здањима и завиривање у њихове фасаде својствено је старијима јер им је то сентиментално путовање у свет успомена, разговор са немим сведоцима њиховог времена. И млађима је радозналост у крви, што не мора значити да прелазе зенит и залазе међу „трећепозивце”. Отуда и толико занимање за старе а сачуване зграде и улице, и брига за њихово очување, не само у Београду. 
Зато је чак и „фотографска прича” о Улици кнеза Милоша занимљива, јер у већини њених здања још столују исте или сличне установе, а у онижим породичним вилама најчешће живе потомци оних који су их и подизали баш ту, дуж Топчидерског друма и у комшилуку двора књаза Милоша (од којег су сачувани једино амам наспрам Вазнесенске цркве, и неколико објеката које је још ономад „окупирала” војска). Иза те улице је повест дуга готово два века, колико и постоји у градском земљопису. 
Оба хатишерифа, из 1830. и 1833. године, којима је Србији призната делимична самосталност а Милошу Обреновићу кнежевско достојанство, обележила су два сачувана здања: Конак кнегиње Љубице на Варош-капији, надомак тврђаве, и Милошев конак што самује у Топчидеру. Првим конаком је „неписмени књаз” паши одаслао поруку да ће Срби бити лојални, а другим му припретио да би се, у случају да изневери, преко ноћи могли преметнути у љуте непријатеље. Нешто касније је с истим циљем двадесетак породица из Савамале населио подаље, тако рећи ван домашаја турске артиљерије, чак на обале Славујевог потока, па су тако први Палилулци заправо „колонисти” из Савске махале. 
Због планираног ширења српског дела вароши, књаз је из Беча позвао Словака Франца Јанкеа, грађевинског инжењера, да уобличи тада ненасељен и доста удаљен простор према Врачару. Управо његовим планом први пут су успостављени европски принципи не само у урбанизму, већ и у архитектури. Јер, непроходни лавиринт сокака старе касабе одмениле су улице које су се укрштале под правим углом, а предвиђено је и да се сва здања у њима, чему год да су намењена, граде тако рећи „у строју”, дуж већ зацртаних линија... што је у први мах било лако изводљиво јер је Милош одлучио да ту осване државни административно-управни и војни центар престонице, па и васцеле Србије. 
Прва зграда, дакле Милошев двор, требало је да буде еталон, пример другима. Подигнута је 1836. године у европском (бечком) маниру, чак и с до тада невиђеним балконом, али се стицајем политичких околности књаз, коме је то здање било намењено, никад у њега није уселио. Наиме, под притиском уставобранитеља је 1839. напустио Србију, да наредних деветнаест година проведе у бечком егзилу. 
Мало затим, преко пута је изграђена Велика касарна, која с измењеним изгледом постоји и данас уз зграду Генералштаба. До краја деветнаестог века, у са већ започетим, изграђена је и Војна академија, па за њом Вазнесењска црква (1863), старо здање Народне скупштине, зграда Министарског савета, затим и Министарство војно на углу Немањине и Улице кнеза Милоша (а порушено бомбама у последњем светском рату, када и двор), да би шездесетих година двадесетог века на истом месту никле Добровићеве зграде Генералштаба – али и оне су страдале у два налета авиона Североатлантског пакта и прецизно навођених пројектила, 29. априла 1999. године, током „милосрдне мисије” некадашњих савезника. 
Због честих а изнуђених измена дуж улице су ницала и нова здања, али увек уз поштовање њене целине, или доминантног архитектонског стила. То се најлакше да уочити пуком шетњом Улицом кнеза Милоша, или листањем каталога изложбе у којем свака фотографија говори хиљаду речи.
Проценивши да интересовање за улицу расте, „Врачарска штедионица” је својој централи наменила раскошну палату на раскрсници Крагујевачког и Топчидерског друма (Улице краља Милана и ове посвећене родоначелнику династије). 
републичке милиције, здање које и данас постоји у Кнеза Милоша 101, као споменик културе Београда и васцеле Србије. И свака од палата носила је, као потпис архитекте, обележја времена у којем је пројектована и саграђена. Иначе, најистакнутија здања била су дела чувених руских аутора који су избегли овамо пред црвеном бољшевичком револуцијом, а Србија их дочекала као најрођеније (славни руски генерал Петар Врангел, који се 1928. упокојио у Бриселу, за живота је опоручио жељу да његово тело почива у Београду, у Руској цркви на Ташмајдану). 
Дворски, односно Финансијски парк, упарађени млади кадети, Велика пивара, важне државне установе, а доцније и куће виђенијих суграђана, били су разлог да Топчидерски друм и тај део града постану омиљено шеталиште, тако рећи први српски корзо, упркос томе што улица није била поплочана па је лети била прашњава џада а сјесени и у зиму налик каљавом или смрзнутом потоку. Карактер променаде тај део града је очувао чак и кад је улицом почео да језди електрични трамвај – прво до Мостара, а доцније и до Чукарице. 
